среда, 3. јун 2009.

Nina Živančević - intervju

Evropa je sada drčnije momče

Kada je počeo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran... Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“ – kaže pesnikinja Nina Živančević

Nina Živančević (Foto D. Jelen)

Nina Živančević, pesnikinja, prozni i dramski pisac, kritičar, univerzitetski profesor i prevodilac, ovih dana je domaćin i gost iz Francuske na trećem Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“. Upravo je u „Službenom glasniku“ objavljena i njena knjiga razgovora „Iznenadni blesak“ sa nekim od najvažnijih intelektualaca našeg doba Žanom Bodrijarom, Žan-Pjerom Fajem, Julijom Kristevom, Vilijamom Barouzom, Alenom Ginzbergom i drugima. Sarađivala je sa najuglednijim američkim književnim i umetničkim časopisima. Živi i radi u Parizu, gde je, na Sorboni, odbranila doktorat o Crnjanskom:

Na Sorboni, na pozorišnom odseku predajem avangardu, i avangarda mi je oduvek bila bliska, kaže naša sagovornica. – Moji sagovornici bili su inicijatori određenih umetničkih pokreta i inovatori u kulturi. Đorđe Kostić bio je pokretač nadrealizma, Eduard Roditi bio je jedan od tvoraca engleskog nadrealizma, Julija Kristeva upečatljiva je u psiholingvistici, Vilijam Barouz i Alen Ginzberg pokretači su bit-generacije, Enco Kuki osnivač je transavangarde u umetnosti, a tu je i čuvena Anet Mesažer.

Vi ste i porodično bili vezani za nadrealizam?

Upravo tako. Moj otac se družio sa nadrealistima, on me je i uputio na njih i na Đorđa Kostića, koji me je zatim usmerio na svoje francuske kolege.

Čini se da se u knjizi Vaših izabranih intervjua nekako izdvajaju razgovori sa Fajem, Kristevom i Bodrijarom.

Iskreno, strašno sam se plašila razgovora sa tim velikim misliocima, jer sve što oni kažu izgleda kao dokaz naše nedovoljnosti u mišljenju. Mesecima sam proučavala građu za razgovore. Dobar izgovor za razgovor sa Bodrijarom bilo je njegovo interesovanje za fotografiju. „Kuća fotografije” izložila je tada prvi put sve njegove radove iz ove oblasti sa putovanja po Americi. Bio je to dobar povod i verovatno bi bilo pomalo dosadno da sam ga odmah pitala o njegovoj teoriji raspada civilizacije.

Julija Kristeva bila je za mene najlepše iznenađenje. Kada sam htela da joj izložim svoja pitanja, rekla mi je: „Ne zanima me to što hoćete da me pitate, mogu li ja Vas da intervjuišem? Želim da znam o svemu što se dogodilo u Srbiji devedesetih i da li je istina da su bacali bombe sa osiromašenim uranijumom?“ U stvari je ona mene intervjuisala čitav sat. Kristeva je vrlo angažovana za pitanja Balkana i posle našeg razgovora bila joj je objavljena knjiga „Moja Vizantija“, što je tada i nagovestila. Julija Kristeva je „naša duša“ u zapadnom svetu.

Julija Kristeva Vam je govorila o intelektualnom revoltu. Šta mislite o takvom načinu opozicionog stava prema stvarnosti?

To kod Kristeve vidim kao naš stari balkanski impuls, zdravi poriv koji je kasnije naučno opravdan u psihoanalizi. Jedini način da neke civilizacije prežive bio je kroz izraz revolta, pa i pojedinac dok se ne pobuni nije ostvaren kao ličnost. Kada je reč o tehnologiji i razvoju civilizacije, mislim da bi trebalo da se pojavi neka nova vrsta revolta. Moja nova knjiga objavljena u Francuskoj u izdanju Harmatana zove se „Pod znakom kibernetičke kibele”. Kibela je boginja koja je udata za Hronos, za vreme, i baš ona daje i uzima, kao današnja tehnologija. Mnogo nam daje, ali nas i proždire.

Napisali ste da Vas je Vilijam Barouz podsetio na Hotornove kvekere i da ste prema njemu osetili neku vrstu organske odbojnosti? Niste se slagali ni s Fajevom kritikom Hajdegera...

Kada sam upoznala Barouza, on je predavao na Naropa institutu sa Alenom Ginzbergom. Bila sam vrlo mlada i nisam razumevala eksperimentalne pokušaje u književnosti, taj Barouzov „lom jezika” bio mi je čudan. Ono što mi je takođe otežavalo pristup Barouzu bilo je i saznanje da je on nesrećnim slučajem ubio svoju ženu, i to me je nekako nesvesno odvlačilo od razgovora sa njim. Bilo mi je strano i to što ga je zanimalo oružje. Nisam samo klimala glavom i beležila ono što je on govorio, već sam mu se na neki način i suprotstavila.

Kad je reč o Faju,bez obzira na Hajdegerov čuveni govor u rektoratu, neke vrste ohrabrivanja nacista, a Faj je ukazao i na loš Hajdegerov odnos prema Hani Arent, koju je zapravo i voleo, ipak Hajdegeru ne možemo osporiti filozofsku misao, i to da je jedan od najvećih filozofa 20. veka. Međutim, Faj vodi stalni rat protiv Hajdegera, i napisao je o tome toliko knjiga. Bilo mi je zanimljivo da istražim otkuda kod njega toliko negiranje Hajdegera.

Kako sada, već dugo živeći na Zapadu, prvo u Americi, sada u Francuskoj, osećate tu vezu sa svojom zemljom?

Vizantija nije samo filozofsko-istorijski pojam, već i filozofsko-estetski. Na velikom Univerzitetu na Parizu osam, gde predajem, najbliže kolege su mi Grci i Bugari, dakle ljudi koji dolaze iz naših krajeva. Tačno znam i osećam kako biće iz tih krajeva može da odreaguje, bilo po boji odeće, jelu koje će izabrati, ili po načinu razmišljanja. Kada živimo u rodnim zemljama, tada primećujemo samo razlike. Međutim, što se više udaljujemo iz našeg kraja, male razlike, koje su delovale nepremostive, brišu se.

Kako ste se osećali devedesetih živeći u inostranstvu?

Još osamdesetih otišla sam u Vašington na studije, posle sam dugo živela u Njujorku, a u Pariz sam se, devedesetih, preselila i iz porodičnih razloga, ali i da bih geografski i emotivno bila bliže svojima. Dugo sam živela u Americi, a osećala sam da nemam pravi dijalog sa ljudima. Direktno ugroženom osetila sam se kada je počela da se aktivira čitava konstrukcija građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran, tako da smo uvideli da postoji jedna matrica i model stvaranja takvih situacija u svetu. Svi ti ljudi iz drugih zemalja i sa Bliskog istoka hrabrili su me, i kada su bombe padale na Beograd, i kao da su predviđali šta će biti sledeće. Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“. Čini mi se da se u Beogradu sada dešavaju bolje stvari, i hrabrim Beograđane da ćemo napokon ući u Evropsku uniju, što bi bilo korisno i za samu Evropu.

Kako sada vidite razlike ili sličnosti između Evrope i Amerike?

Mislim da se Evropa sada malo ohrabrila, da je kao jedan stariji i malo slabiji brat koji je vremenom bio oslabio u odnosu na Ameriku – malo snažnije i drčno momče. Sada, kada je Amerika ušla u veliku finansijsku krizu, malo je „spustila loptu“. Imam utisak da su spremniji da osluškuju svet. Dokaz za to je dobar izbor predsednika, što pokazuje da Amerika sebe svodi na pravu meru. Nije nimalo slučajna poseta Bajdena Srbiji, slična poseta upriličena je i u Francuskoj pre mesec dana.

Kako vidite budućnost poezije u takvom vremenu?

Već je rečeno da se posle Aušvica niko neće usuditi da piše poeziju, a moj dragi prijatelj Džeri Rotenberg rekao je da posle Aušvica čovek i ne bi trebalo ništa drugo da radi već da piše poeziju. Poezija je vrsta homeopatije, u nekomunikativnoj civilizaciji. Neki od lajtmotiva moje poezije su propast civilizacija, a veliki njen deo govori protiv kolonizacije. Kada putujem u Severnu Ameriku iritira me to što se dogodilo sa Indijancima. Ta vrsta kolonizacije vidna je bilo da se ide u Indiju ili Inđiju, u cilju dobijanja nafte ili pirinča. I revolt je značajan za moju poeziju. Još od Šopenhauera i Ničea svi vide da ova civilizacija ide u propast. Međutim, kao što reče moja prijateljica Ivana Vujić, ne volim samo da sedim i da se žalim, već ako problem postoji obrušiću se na njega i pokušaću da ga rešim.

Na čemu sada radite?

Radim na knjizi koja mi teško pada jer govori o meni samoj i zove se „Čas psihoanalize”. Nisam završila taj proces samoanalize, i takvo pisanje zahteva stalno vraćanje i prepravljanje, što nije moj način pisanja. Međutim, usled velikih nesporazuma sa Muzejom savremene umetnosti u Novom Sadu nije ostvaren veliki projekat i knjiga, na kojima sada radim, a govori o deset najboljih naših savremenih umetnica u dijaspori.


Marina Vulićević
[objavljeno u Politici: 30/05/2009]

Adam Videman - intervju

U traganju za jezikom poezije

Muzika mi je takođe važna, možda ne nužno rok već pre avangarda XX veka s njenim brojnim koncepcijama neobične i skrivene lepote

U traganju za jezikom poezije

Jedan od najcenjenijih poljskih pesnika Adam Videman, prvi put krajem maja dolazi u Beograd da bi učestvovao na III festivalu poezije, dok će Treći trg, organizator festivala, objaviti veći izbor iz njegove poezije. Videman je rođen 1967. u Krotošinu, i nije samo pesnik već i prozaik, književni i muzički kritičar, prevodilac, slikar, urednik časopisa „Studium”, dobitnik nagrada: Udruženja poljskih izdavača, Fondacije Košćelskih… Nominovan je za nagradu „Nike”, magistar je poljske filologije, studirao muzikologiju i filmologiju, autor šest pesničkih zbirki i tri knjige proze, štampan u važnim časopisima i antologijama, prevođen na engleski, bugarski, hrvatski, srpski, češki, francuski, španski, holandski, nemački, slovački, slovenački, švedski i dr., predstavljao poljsku književnost na brojnim festivalima poezije, sajmovima knjiga u Frankfurtu i Lajpcigu. Izbor iz njegove poezije koji će se pojaviti prevela je potpisnica ovih redova.

U svojoj poeziji i u prozi koristitekolokvijalnijezik. U najčešće teme Vašegstvaralaštva spadaju svakodnevni život, putovanja, „razgovori sadrugima”.U koji pravac tzv. mlade poljske književnosti spadate?

Kolokvijalni jezik je samo jedan od „jezika” kojima se služim. Čak mislim da mi je u poslednje vreme važniji jezik filozofskih rasprava, priručnika, udžbenika i sl. U najnovijoj zbirci „Filtri” koristim konvenciju journal intime sa svim njenim posledicama. Smatram da je osnovno svojstvo mojih stihova višejezičnost, karakteristična za poljske pesnike koji su debitovali devedesetih godina, u atmosferi postmodernizma.

Kako viditeprelom u poljskoj književnosti pre i posle 1990. godine? Ukinuta je cenzura, pojavila se masa novih časopisa, književnih grupa i poetika, počeli ste da kontaktirate s vršnjacima iz drugih zemalja, koristili ste inostrane stipendije, prevođeni ste.

Iz perspektive sledećih 10 godina te promene ne izgledaju toliko prelomne, kako nam se onda činilo. Prelom se sastojao u gašenju (privremenom) delovanja patetične poetike Miloša i Herberta i otkriću pesnika koji otvaraju perspektivu postmodernizma, Mirona Bjaloševskog i Vitolda Virpše – od kojih je prvi revolucionisao model lične poezije, a drugi intelektualne – čiji su američki ekvivalenti Frenk O’Hara i Džon Ešberi. Sa tim je bio povezan nov pristup metafizici, referencijalnosti teksta, politici i sl. To nastavljamo, dok se mlađi pisci vraćaju ideologizovanom i komunikativnom stvaralaštvu.

Da li steučestvovaliu diskusijama o karakteru i ciljevima mlade književnosti, pogotovu kada je došlo do podele na klasiciste, varvare, banaliste, brutaliste, ohariste? Na koji način su književnost Vaše generacije obogatile druge oblasti umetnosti, specijalno rok muzika? I sami,osim književnosti,bavitese književnom i muzičkom kritikom, slikate, crtate...

Te diskusije, te podele su se činile uzbudljivim, čak zabavnim s tačke gledišta stvaraoca koji posmatra ražešćene kritičare – tada sam napisao delo „Jelovnik. Nov sastav” koje je pokazivalo u kojim su se apsurdnim konfiguracijama pojavljivala imena mladih pesnika koji su težili nekakvoj sintezi stvari. I časopisi su se tada činili važniji. Nisam bio povezan s „bruLionom” već s „Novim pokretom” koji je promovisao pisce poput Sosnovskog, Meleckog, Tkačišina-Dickog, a svoje članke je u njemu objavljivao tada najaktivniji kritičar, Karol Mališevski. „bruLion” je bio „opštekulturni” časopis, međutim u njemu su se brzo ispoljile „mafijaške” strukture, pre je uzdizana sredina iz koje potiče neki pisac nego njegove književne vrednosti, čega se i danas drže mnogi urednici. A što se tiče muzike? Meni je veoma važna, mada ne nužno rok već pre avangarda XX veka s njenim brojnim koncepcijama neobične i skrivene lepote. Moje crtanje je sasvim po strani i bez većeg značaja.

Kako danas viditesituaciju mlade poljske književnosti u poređenju s drugim književnostima?

U poređenju sa svetskom poezijom smatram da je poljska zadovoljavajuća: Marta Podgurnjik, Darjuš Sošnjicki, Tadeuš Pjuro ili Bohdan Zadura su svojim novim knjigama dokazali da su u savršenoj formi, a pojavljuju se i mladi, izuzetni talenti poput Konrada Gure. Lošije stvar stoji s prozom koja je upala u mreže lake „angažovanosti” i brzog reagovanja na novinske vesti, zbog čega njen umetnički nivo opada. Samo se za Dorotu Maslovsku i Januša Rudnjickog može reći da su izvrsni.

Da li poznajete mladu srpsku književnost i šta misliš o njoj?

Moram da priznam da od srpskih pisaca znam samo Natašu Žižović koju sam upoznao na festivalu u Medanu. Pamtim njenu pesmu „Moja buba”, jer taj naslov zvuči zabavno na poljskom. Nadam se da Nataša kao pisac napreduje i da ćemo se sresti u Beogradu.


Biserka Rajčić
[objavljeno u Politici: 21/05/2009]

Jahim Topol - intervju

U ritmu disanja

Pisati za muzičare i pevače koje voliš je velika radost, jer to je drevni ritual iz koga je nastala poezija – kaže poznati češki pesnik, ovih dana gost Beograda

Jahim Topol, pesnik, tekstopisac, rok pevač, novinar, gost je Beograda i učesnik trećeg Beogradskog festivala poezije i knjige „Trgni se! Poezija!”. Topol je rođen 1962. u Pragu, sin je dramskog pisca Jozefa Topola i unuk pisca Karla Šulca. Pripada najzanimljivijoj struji postnovembarske češke književnosti koja se karakteriše i kao postmodernizam. S obzirom na „poreklo” umesto gimnazije pohađao je socijalno-pravnu školu, kasnije je studirao etnologiju, na primeru američkih Indijanaca. Kao predstavnik andergraunda morao je posle studija da radi kao magacioner, ložač, nosač uglja... Povelju 77 potpisao je 1986. i bio je aktivan član grupe Češka deca. Uhapšen je 1988. i robijao je zbog „ilegalnog prelaženja granice i širenja materijala štetnog po socijalističko uređenje”. Od 1991. bavi se profesionalno pisanjem.

Svoje pesme objavljivao je u samizdat Zborniku 79-1. U periodu 1980-82. izdavao je samizdat časopis „Violit”, a od 1980-84. samizdat „Ediciju za mrtvace-V” i „Moždana kap”. Godine 1985. postao je suosnivač i urednik časopisa „Jednom nogom”, kasnije „Revolver revije”, kao i antikomunističkog političkog časopisa „Sport” koji se transformisao u nedeljnik „Respekt”, u kojem i danas radi kao reporter. Svoje pesme objavljivane u samizdat časopisima sakupio je i objavio u zbirkama „Volim te do ludila” i „Sutra će biti rat” koje su doživele više izdanja. Objavio je i prozne knjige, preveden je na šesnaest jezika, između ostalih na srpski. Časopis „Treći trg” objaviće veći izbor iz poezije Jahima Topola na srpskom u prevodu Biserke Rajčić.

Za poeziju je dobio prestižnu nagradu „Tom Stopard”, a za prozu nagrade „Egon Hostovski” i „Jirži Orten”. Prvi put je u Beogradu.

Vaša se situacija veoma razlikovala od situacije srpskih pesnika, između ostalog nije bilo preventivne cenzure i samizdata.

Tačno je, u Jugoslaviju smo gledali kao u zemlju slobode. Za mladog pesnika koji nije želeo da objavljuje u cenzurisanoj štampi a izabrao je andergraund, to je moglo da znači da će ga pratiti i saslušavati STB (češka varijanta Službe državne bezbednosti). U odnosu na mene taj teror nije bio odviše strašan, ali Ivan Jirous, pesnik i moj prijatelj koga neizmerno cenim, odrobijao je sedam godina. Napisao je sledeći stih: „Ćorke i bircuzi, pesnikov su hleb svakidašnji”. Par puta su me dobro isprebijali policajci, a u ćorkama sam boravio relativno kratko. Tako da se tog vremena rado sećam, kao pustolovine koja se brzo završila.

Čini se da je iskustvo magacionera, ložača, nosača uglja... kasnije bilo korisno za Vaše stvaralaštvo, posebno za jezik pun kolokvijalizama i „brutalizama”.

Naravno, zbog toga se ne ljutim, pogotovu kada srećem ljude koji borave na stipendijama po dvadesetak godina i samo o tome pišu knjige, jer ne poznaju nikakav drugi život. S obzirom na prilike u Češkoj, moj put je bio krajnje običan jer je, recimo, moj obožavani Isak Babelj bio u ratu, novinar, potucalo... kao i gomila američkih pisaca. Upoznati ljude, upoznati jezik – to me je uvek veoma zanimalo.

Kako danas podnosite posao reportera i pisca? Da li to znači da se i kod vas ne može živeti samo od lepe književnosti? Rekli ste da ne volite ni „književni biznis”.

Tačno je. Kada su počele da mi se prevode knjige, nekih desetak godina sam putovao na razne promocije i festivale, postao sam do te mere globalizovan i od toga poblesavio, da sam se uplašio da ću izgubiti svoj jezik i sebe samog. Na sreću, posle toga bio sam dve i po godine reporter i putovao samo po Češkoj. Pisao sam o svemu mogućem, o propalim fabrikama, korupciji, pornoindustriji, ubistvima, anoreksiji, drogi, rasnom nasilju u Češkoj... Bila je to veoma zanimljiva žetva poetskog materijala, mada sam se zbog toga ponekad osećao loše. Onda sam ponovo postao samo pisac. Jer, nemoguće je biti stoprocentni novinar i pisati romane.

Ne oponašate modu svetske književnosti?

Svetsku književnu modu ne poznajem i ne oponašam je. Kada su moje knjige izlazile samo u Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj govorio sam: Okej, mi smo iz istog istorijskog kotla. Ali, uopšte ne razumem zbog čega moje knjige čitaju Holanđani, Španci, Turci, Norvežani, Belorusi... Trudim se da o tome uopšte ne razmišljam. U tome sam pomalo snob. Popularnost mi je naprosto sumnjiva!

Voliterok muziku, pisali ste tekstove za andergraund grupu svoga brata Filipa „Pasji vojnici”, osnovalivlastitu rok grupu „Narodna ulica”? Sarađivali ste i saMonikom Načevom, jednom od najpopularnijih pevačica češke rok muzičke scene

U mladosti mi je bilo prirodno da pišem tekstove za bendove. Bio sam jedan od onih naduvanih fanova koji iskaču iz publike na podijum... Ljudi su mi to dopuštali i slušali me... Sada se ne bavim pisanjem tekstova, ne želim više to, jednostavno više nisam deo te scene. To, donekle, nadoknađujem pisanjem za pozorište. Mada, pisati za muzičare i pevače koje voliš je velika radost, jer to je drevni ritual iz koga je nastala poezija! U ritmu disanja!

Da li ste čitali poeziju srpskih pesnika Vaše generacije?

Srpske pesnike moje generacije ne poznajem lično, a biograme s datumom rođenja ne čitam. Srpska poezija izlazi u Češkoj u raznim časopisima, posebno u odličnim kao što su „Plav” i „Poboča”. U Pragu sam upoznao Anu Ristović i Davida Albaharija. Od srpske klasike još iz vremena mladosti znam Miodraga Bulatovića i Danila Kiša. Posebno me je oduševljavao Bulatović. U četrnaestoj godini sam u časopisu „Svjetova literatur”pročitao njegovu priču „Jama” koja je mom uzrastu bila zabranjivana, a koja me je beskrajno oduševila.


Biserka Rajčić
[objavljeno u Politici: 28/05/2009]