3rd Belgrade Poetry and Book Festival, how it was...

Potražite nas na sajtu YouTube!

Find more on Treći Trg profile on YouTube!
http://www.youtube.com/TreciTrg

Festival Trgni se! Poezija! u emisiji Vavilon (RTS) 23/o6/oo9

Nina Živančević - intervju

Evropa je sada drčnije momče

Kada je počeo građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran... Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“ – kaže pesnikinja Nina Živančević

Nina Živančević (Foto D. Jelen)

Nina Živančević, pesnikinja, prozni i dramski pisac, kritičar, univerzitetski profesor i prevodilac, ovih dana je domaćin i gost iz Francuske na trećem Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“. Upravo je u „Službenom glasniku“ objavljena i njena knjiga razgovora „Iznenadni blesak“ sa nekim od najvažnijih intelektualaca našeg doba Žanom Bodrijarom, Žan-Pjerom Fajem, Julijom Kristevom, Vilijamom Barouzom, Alenom Ginzbergom i drugima. Sarađivala je sa najuglednijim američkim književnim i umetničkim časopisima. Živi i radi u Parizu, gde je, na Sorboni, odbranila doktorat o Crnjanskom:

Na Sorboni, na pozorišnom odseku predajem avangardu, i avangarda mi je oduvek bila bliska, kaže naša sagovornica. – Moji sagovornici bili su inicijatori određenih umetničkih pokreta i inovatori u kulturi. Đorđe Kostić bio je pokretač nadrealizma, Eduard Roditi bio je jedan od tvoraca engleskog nadrealizma, Julija Kristeva upečatljiva je u psiholingvistici, Vilijam Barouz i Alen Ginzberg pokretači su bit-generacije, Enco Kuki osnivač je transavangarde u umetnosti, a tu je i čuvena Anet Mesažer.

Vi ste i porodično bili vezani za nadrealizam?

Upravo tako. Moj otac se družio sa nadrealistima, on me je i uputio na njih i na Đorđa Kostića, koji me je zatim usmerio na svoje francuske kolege.

Čini se da se u knjizi Vaših izabranih intervjua nekako izdvajaju razgovori sa Fajem, Kristevom i Bodrijarom.

Iskreno, strašno sam se plašila razgovora sa tim velikim misliocima, jer sve što oni kažu izgleda kao dokaz naše nedovoljnosti u mišljenju. Mesecima sam proučavala građu za razgovore. Dobar izgovor za razgovor sa Bodrijarom bilo je njegovo interesovanje za fotografiju. „Kuća fotografije” izložila je tada prvi put sve njegove radove iz ove oblasti sa putovanja po Americi. Bio je to dobar povod i verovatno bi bilo pomalo dosadno da sam ga odmah pitala o njegovoj teoriji raspada civilizacije.

Julija Kristeva bila je za mene najlepše iznenađenje. Kada sam htela da joj izložim svoja pitanja, rekla mi je: „Ne zanima me to što hoćete da me pitate, mogu li ja Vas da intervjuišem? Želim da znam o svemu što se dogodilo u Srbiji devedesetih i da li je istina da su bacali bombe sa osiromašenim uranijumom?“ U stvari je ona mene intervjuisala čitav sat. Kristeva je vrlo angažovana za pitanja Balkana i posle našeg razgovora bila joj je objavljena knjiga „Moja Vizantija“, što je tada i nagovestila. Julija Kristeva je „naša duša“ u zapadnom svetu.

Julija Kristeva Vam je govorila o intelektualnom revoltu. Šta mislite o takvom načinu opozicionog stava prema stvarnosti?

To kod Kristeve vidim kao naš stari balkanski impuls, zdravi poriv koji je kasnije naučno opravdan u psihoanalizi. Jedini način da neke civilizacije prežive bio je kroz izraz revolta, pa i pojedinac dok se ne pobuni nije ostvaren kao ličnost. Kada je reč o tehnologiji i razvoju civilizacije, mislim da bi trebalo da se pojavi neka nova vrsta revolta. Moja nova knjiga objavljena u Francuskoj u izdanju Harmatana zove se „Pod znakom kibernetičke kibele”. Kibela je boginja koja je udata za Hronos, za vreme, i baš ona daje i uzima, kao današnja tehnologija. Mnogo nam daje, ali nas i proždire.

Napisali ste da Vas je Vilijam Barouz podsetio na Hotornove kvekere i da ste prema njemu osetili neku vrstu organske odbojnosti? Niste se slagali ni s Fajevom kritikom Hajdegera...

Kada sam upoznala Barouza, on je predavao na Naropa institutu sa Alenom Ginzbergom. Bila sam vrlo mlada i nisam razumevala eksperimentalne pokušaje u književnosti, taj Barouzov „lom jezika” bio mi je čudan. Ono što mi je takođe otežavalo pristup Barouzu bilo je i saznanje da je on nesrećnim slučajem ubio svoju ženu, i to me je nekako nesvesno odvlačilo od razgovora sa njim. Bilo mi je strano i to što ga je zanimalo oružje. Nisam samo klimala glavom i beležila ono što je on govorio, već sam mu se na neki način i suprotstavila.

Kad je reč o Faju,bez obzira na Hajdegerov čuveni govor u rektoratu, neke vrste ohrabrivanja nacista, a Faj je ukazao i na loš Hajdegerov odnos prema Hani Arent, koju je zapravo i voleo, ipak Hajdegeru ne možemo osporiti filozofsku misao, i to da je jedan od najvećih filozofa 20. veka. Međutim, Faj vodi stalni rat protiv Hajdegera, i napisao je o tome toliko knjiga. Bilo mi je zanimljivo da istražim otkuda kod njega toliko negiranje Hajdegera.

Kako sada, već dugo živeći na Zapadu, prvo u Americi, sada u Francuskoj, osećate tu vezu sa svojom zemljom?

Vizantija nije samo filozofsko-istorijski pojam, već i filozofsko-estetski. Na velikom Univerzitetu na Parizu osam, gde predajem, najbliže kolege su mi Grci i Bugari, dakle ljudi koji dolaze iz naših krajeva. Tačno znam i osećam kako biće iz tih krajeva može da odreaguje, bilo po boji odeće, jelu koje će izabrati, ili po načinu razmišljanja. Kada živimo u rodnim zemljama, tada primećujemo samo razlike. Međutim, što se više udaljujemo iz našeg kraja, male razlike, koje su delovale nepremostive, brišu se.

Kako ste se osećali devedesetih živeći u inostranstvu?

Još osamdesetih otišla sam u Vašington na studije, posle sam dugo živela u Njujorku, a u Pariz sam se, devedesetih, preselila i iz porodičnih razloga, ali i da bih geografski i emotivno bila bliže svojima. Dugo sam živela u Americi, a osećala sam da nemam pravi dijalog sa ljudima. Direktno ugroženom osetila sam se kada je počela da se aktivira čitava konstrukcija građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Ta strategija moje prijatelje Sirijce podsećala je na Siriju, Iračane na Irak, Irance na Iran, tako da smo uvideli da postoji jedna matrica i model stvaranja takvih situacija u svetu. Svi ti ljudi iz drugih zemalja i sa Bliskog istoka hrabrili su me, i kada su bombe padale na Beograd, i kao da su predviđali šta će biti sledeće. Kao da su znali čitav recept „pravljenja rata“. Čini mi se da se u Beogradu sada dešavaju bolje stvari, i hrabrim Beograđane da ćemo napokon ući u Evropsku uniju, što bi bilo korisno i za samu Evropu.

Kako sada vidite razlike ili sličnosti između Evrope i Amerike?

Mislim da se Evropa sada malo ohrabrila, da je kao jedan stariji i malo slabiji brat koji je vremenom bio oslabio u odnosu na Ameriku – malo snažnije i drčno momče. Sada, kada je Amerika ušla u veliku finansijsku krizu, malo je „spustila loptu“. Imam utisak da su spremniji da osluškuju svet. Dokaz za to je dobar izbor predsednika, što pokazuje da Amerika sebe svodi na pravu meru. Nije nimalo slučajna poseta Bajdena Srbiji, slična poseta upriličena je i u Francuskoj pre mesec dana.

Kako vidite budućnost poezije u takvom vremenu?

Već je rečeno da se posle Aušvica niko neće usuditi da piše poeziju, a moj dragi prijatelj Džeri Rotenberg rekao je da posle Aušvica čovek i ne bi trebalo ništa drugo da radi već da piše poeziju. Poezija je vrsta homeopatije, u nekomunikativnoj civilizaciji. Neki od lajtmotiva moje poezije su propast civilizacija, a veliki njen deo govori protiv kolonizacije. Kada putujem u Severnu Ameriku iritira me to što se dogodilo sa Indijancima. Ta vrsta kolonizacije vidna je bilo da se ide u Indiju ili Inđiju, u cilju dobijanja nafte ili pirinča. I revolt je značajan za moju poeziju. Još od Šopenhauera i Ničea svi vide da ova civilizacija ide u propast. Međutim, kao što reče moja prijateljica Ivana Vujić, ne volim samo da sedim i da se žalim, već ako problem postoji obrušiću se na njega i pokušaću da ga rešim.

Na čemu sada radite?

Radim na knjizi koja mi teško pada jer govori o meni samoj i zove se „Čas psihoanalize”. Nisam završila taj proces samoanalize, i takvo pisanje zahteva stalno vraćanje i prepravljanje, što nije moj način pisanja. Međutim, usled velikih nesporazuma sa Muzejom savremene umetnosti u Novom Sadu nije ostvaren veliki projekat i knjiga, na kojima sada radim, a govori o deset najboljih naših savremenih umetnica u dijaspori.

Marina Vulićević

[objavljeno u Politici: 30/05/2009]

Adam Videman - intervju

U traganju za jezikom poezije

Muzika mi je takođe važna, možda ne nužno rok već pre avangarda XX veka s njenim brojnim koncepcijama neobične i skrivene lepote

Jedan od najcenjenijih poljskih pesnika Adam Videman, prvi put krajem maja dolazi u Beograd da bi učestvovao na III festivalu poezije, dok će Treći trg, organizator festivala, objaviti veći izbor iz njegove poezije. Videman je rođen 1967. u Krotošinu, i nije samo pesnik već i prozaik, književni i muzički kritičar, prevodilac, slikar, urednik časopisa „Studium”, dobitnik nagrada: Udruženja poljskih izdavača, Fondacije Košćelskih… Nominovan je za nagradu „Nike”, magistar je poljske filologije, studirao muzikologiju i filmologiju, autor šest pesničkih zbirki i tri knjige proze, štampan u važnim časopisima i antologijama, prevođen na engleski, bugarski, hrvatski, srpski, češki, francuski, španski, holandski, nemački, slovački, slovenački, švedski i dr., predstavljao poljsku književnost na brojnim festivalima poezije, sajmovima knjiga u Frankfurtu i Lajpcigu. Izbor iz njegove poezije koji će se pojaviti prevela je potpisnica ovih redova.

U svojoj poeziji i u prozi koristitekolokvijalnijezik. U najčešće teme Vašegstvaralaštva spadaju svakodnevni život, putovanja, „razgovori sadrugima”.U koji pravac tzv. mlade poljske književnosti spadate?

Kolokvijalni jezik je samo jedan od „jezika” kojima se služim. Čak mislim da mi je u poslednje vreme važniji jezik filozofskih rasprava, priručnika, udžbenika i sl. U najnovijoj zbirci „Filtri” koristim konvenciju journal intime sa svim njenim posledicama. Smatram da je osnovno svojstvo mojih stihova višejezičnost, karakteristična za poljske pesnike koji su debitovali devedesetih godina, u atmosferi postmodernizma.

Kako viditeprelom u poljskoj književnosti pre i posle 1990. godine? Ukinuta je cenzura, pojavila se masa novih časopisa, književnih grupa i poetika, počeli ste da kontaktirate s vršnjacima iz drugih zemalja, koristili ste inostrane stipendije, prevođeni ste.

Iz perspektive sledećih 10 godina te promene ne izgledaju toliko prelomne, kako nam se onda činilo. Prelom se sastojao u gašenju (privremenom) delovanja patetične poetike Miloša i Herberta i otkriću pesnika koji otvaraju perspektivu postmodernizma, Mirona Bjaloševskog i Vitolda Virpše – od kojih je prvi revolucionisao model lične poezije, a drugi intelektualne – čiji su američki ekvivalenti Frenk O’Hara i Džon Ešberi. Sa tim je bio povezan nov pristup metafizici, referencijalnosti teksta, politici i sl. To nastavljamo, dok se mlađi pisci vraćaju ideologizovanom i komunikativnom stvaralaštvu.

Da li steučestvovaliu diskusijama o karakteru i ciljevima mlade književnosti, pogotovu kada je došlo do podele na klasiciste, varvare, banaliste, brutaliste, ohariste? Na koji način su književnost Vaše generacije obogatile druge oblasti umetnosti, specijalno rok muzika? I sami,osim književnosti,bavitese književnom i muzičkom kritikom, slikate, crtate...

Te diskusije, te podele su se činile uzbudljivim, čak zabavnim s tačke gledišta stvaraoca koji posmatra ražešćene kritičare – tada sam napisao delo „Jelovnik. Nov sastav” koje je pokazivalo u kojim su se apsurdnim konfiguracijama pojavljivala imena mladih pesnika koji su težili nekakvoj sintezi stvari. I časopisi su se tada činili važniji. Nisam bio povezan s „bruLionom” već s „Novim pokretom” koji je promovisao pisce poput Sosnovskog, Meleckog, Tkačišina-Dickog, a svoje članke je u njemu objavljivao tada najaktivniji kritičar, Karol Mališevski. „bruLion” je bio „opštekulturni” časopis, međutim u njemu su se brzo ispoljile „mafijaške” strukture, pre je uzdizana sredina iz koje potiče neki pisac nego njegove književne vrednosti, čega se i danas drže mnogi urednici. A što se tiče muzike? Meni je veoma važna, mada ne nužno rok već pre avangarda XX veka s njenim brojnim koncepcijama neobične i skrivene lepote. Moje crtanje je sasvim po strani i bez većeg značaja.

Kako danas viditesituaciju mlade poljske književnosti u poređenju s drugim književnostima?

U poređenju sa svetskom poezijom smatram da je poljska zadovoljavajuća: Marta Podgurnjik, Darjuš Sošnjicki, Tadeuš Pjuro ili Bohdan Zadura su svojim novim knjigama dokazali da su u savršenoj formi, a pojavljuju se i mladi, izuzetni talenti poput Konrada Gure. Lošije stvar stoji s prozom koja je upala u mreže lake „angažovanosti” i brzog reagovanja na novinske vesti, zbog čega njen umetnički nivo opada. Samo se za Dorotu Maslovsku i Januša Rudnjickog može reći da su izvrsni.

Da li poznajete mladu srpsku književnost i šta misliš o njoj?

Moram da priznam da od srpskih pisaca znam samo Natašu Žižović koju sam upoznao na festivalu u Medanu. Pamtim njenu pesmu „Moja buba”, jer taj naslov zvuči zabavno na poljskom. Nadam se da Nataša kao pisac napreduje i da ćemo se sresti u Beogradu.

Biserka Rajčić

[objavljeno u Politici: 21/05/2009]

Jahim Topol - intervju

U ritmu disanja

Pisati za muzičare i pevače koje voliš je velika radost, jer to je drevni ritual iz koga je nastala poezija – kaže poznati češki pesnik, ovih dana gost Beograda

Jahim Topol, pesnik, tekstopisac, rok pevač, novinar, gost je Beograda i učesnik trećeg Beogradskog festivala poezije i knjige „Trgni se! Poezija!”. Topol je rođen 1962. u Pragu, sin je dramskog pisca Jozefa Topola i unuk pisca Karla Šulca. Pripada najzanimljivijoj struji postnovembarske češke književnosti koja se karakteriše i kao postmodernizam. S obzirom na „poreklo” umesto gimnazije pohađao je socijalno-pravnu školu, kasnije je studirao etnologiju, na primeru američkih Indijanaca. Kao predstavnik andergraunda morao je posle studija da radi kao magacioner, ložač, nosač uglja... Povelju 77 potpisao je 1986. i bio je aktivan član grupe Češka deca. Uhapšen je 1988. i robijao je zbog „ilegalnog prelaženja granice i širenja materijala štetnog po socijalističko uređenje”. Od 1991. bavi se profesionalno pisanjem.

Svoje pesme objavljivao je u samizdat Zborniku 79-1. U periodu 1980-82. izdavao je samizdat časopis „Violit”, a od 1980-84. samizdat „Ediciju za mrtvace-V” i „Moždana kap”. Godine 1985. postao je suosnivač i urednik časopisa „Jednom nogom”, kasnije „Revolver revije”, kao i antikomunističkog političkog časopisa „Sport” koji se transformisao u nedeljnik „Respekt”, u kojem i danas radi kao reporter. Svoje pesme objavljivane u samizdat časopisima sakupio je i objavio u zbirkama „Volim te do ludila” i „Sutra će biti rat” koje su doživele više izdanja. Objavio je i prozne knjige, preveden je na šesnaest jezika, između ostalih na srpski. Časopis „Treći trg” objaviće veći izbor iz poezije Jahima Topola na srpskom u prevodu Biserke Rajčić.

Za poeziju je dobio prestižnu nagradu „Tom Stopard”, a za prozu nagrade „Egon Hostovski” i „Jirži Orten”. Prvi put je u Beogradu.

Vaša se situacija veoma razlikovala od situacije srpskih pesnika, između ostalog nije bilo preventivne cenzure i samizdata.

Tačno je, u Jugoslaviju smo gledali kao u zemlju slobode. Za mladog pesnika koji nije želeo da objavljuje u cenzurisanoj štampi a izabrao je andergraund, to je moglo da znači da će ga pratiti i saslušavati STB (češka varijanta Službe državne bezbednosti). U odnosu na mene taj teror nije bio odviše strašan, ali Ivan Jirous, pesnik i moj prijatelj koga neizmerno cenim, odrobijao je sedam godina. Napisao je sledeći stih: „Ćorke i bircuzi, pesnikov su hleb svakidašnji”. Par puta su me dobro isprebijali policajci, a u ćorkama sam boravio relativno kratko. Tako da se tog vremena rado sećam, kao pustolovine koja se brzo završila.

Čini se da je iskustvo magacionera, ložača, nosača uglja... kasnije bilo korisno za Vaše stvaralaštvo, posebno za jezik pun kolokvijalizama i „brutalizama”.

Naravno, zbog toga se ne ljutim, pogotovu kada srećem ljude koji borave na stipendijama po dvadesetak godina i samo o tome pišu knjige, jer ne poznaju nikakav drugi život. S obzirom na prilike u Češkoj, moj put je bio krajnje običan jer je, recimo, moj obožavani Isak Babelj bio u ratu, novinar, potucalo... kao i gomila američkih pisaca. Upoznati ljude, upoznati jezik – to me je uvek veoma zanimalo.

Kako danas podnosite posao reportera i pisca? Da li to znači da se i kod vas ne može živeti samo od lepe književnosti? Rekli ste da ne volite ni „književni biznis”.

Tačno je. Kada su počele da mi se prevode knjige, nekih desetak godina sam putovao na razne promocije i festivale, postao sam do te mere globalizovan i od toga poblesavio, da sam se uplašio da ću izgubiti svoj jezik i sebe samog. Na sreću, posle toga bio sam dve i po godine reporter i putovao samo po Češkoj. Pisao sam o svemu mogućem, o propalim fabrikama, korupciji, pornoindustriji, ubistvima, anoreksiji, drogi, rasnom nasilju u Češkoj... Bila je to veoma zanimljiva žetva poetskog materijala, mada sam se zbog toga ponekad osećao loše. Onda sam ponovo postao samo pisac. Jer, nemoguće je biti stoprocentni novinar i pisati romane.

Ne oponašate modu svetske književnosti?

Svetsku književnu modu ne poznajem i ne oponašam je. Kada su moje knjige izlazile samo u Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj govorio sam: Okej, mi smo iz istog istorijskog kotla. Ali, uopšte ne razumem zbog čega moje knjige čitaju Holanđani, Španci, Turci, Norvežani, Belorusi... Trudim se da o tome uopšte ne razmišljam. U tome sam pomalo snob. Popularnost mi je naprosto sumnjiva!

Voliterok muziku, pisali ste tekstove za andergraund grupu svoga brata Filipa „Pasji vojnici”, osnovalivlastitu rok grupu „Narodna ulica”? Sarađivali ste i saMonikom Načevom, jednom od najpopularnijih pevačica češke rok muzičke scene…

U mladosti mi je bilo prirodno da pišem tekstove za bendove. Bio sam jedan od onih naduvanih fanova koji iskaču iz publike na podijum... Ljudi su mi to dopuštali i slušali me... Sada se ne bavim pisanjem tekstova, ne želim više to, jednostavno više nisam deo te scene. To, donekle, nadoknađujem pisanjem za pozorište. Mada, pisati za muzičare i pevače koje voliš je velika radost, jer to je drevni ritual iz koga je nastala poezija! U ritmu disanja!

Da li ste čitali poeziju srpskih pesnika Vaše generacije?

Srpske pesnike moje generacije ne poznajem lično, a biograme s datumom rođenja ne čitam. Srpska poezija izlazi u Češkoj u raznim časopisima, posebno u odličnim kao što su „Plav” i „Poboča”. U Pragu sam upoznao Anu Ristović i Davida Albaharija. Od srpske klasike još iz vremena mladosti znam Miodraga Bulatovića i Danila Kiša. Posebno me je oduševljavao Bulatović. U četrnaestoj godini sam u časopisu „Svjetova literatur”pročitao njegovu priču „Jama” koja je mom uzrastu bila zabranjivana, a koja me je beskrajno oduševila.

Biserka Rajčić

[objavljeno u Politici: 28/05/2009]

Gostovanje Beogradskog festivala poezije u Paraćinu, 3o/o5/oo9

Program 28 - 31/o5/oo9

četvrtak, 28. 05.2009.

12h – Flamanski gradski pesnici: L. de Blok, P. Bohart, M. Vandebril... Biblioteka grada Beograda, Knez Mihailova 56

15h – Poezija/Poetry: J. Topol, A. Videman... Filološki fakultet, Studentski trg 3

18h – Trgni se!: B. Henri, Dž. Bern... Plato Books, Akademski plato 1

19h – Pesnik&Knjiga/Poet&Book: A. Petrova, F. Šehić, D. Krušovski, I. Kekić... Studentski kulturni centar, Kralja Milana 48

21h – Trgni se! Poezija!: P. Bohart, J. Topol, N. Živančević, Dž. Bern, A. Petrova, D. Krušovski, B. Henri, M. Vandebril, A. Videman, S. Rađenović, F. Šehić, N. Budimir, B. Vezmar... Dom kulture Studentski grad, Bulevar Zorana Đinđića 179

petak, 29. 05. 2009.

Trgni se! Poezija! (gostovanje): Kragujevac (13h, Studentski kulturni centar), Paraćin (19h, Gradska biblioteka): D. Krušovski, P. Bohart, M. Vandebril, L. de Blok, A. Petrova, A. Videman, B. Henri, N. Budimir, Dž. Bern, S. Rađenović...

17h – Poezija/Poetry: G. M. Tavareš... Filološki fakultet, Studentski trg 3

20:30h – Rasprodaja Poezije: G. M. Tavareš... Centar za kulturu Stari grad, Kapetan Mišina 6a

subota, 30. 05. 2009.

12h – Trgni se! Poezija!: A. Videman, D. Krušovski, L. de Blok, B. Henri, A. Petrova, F. Šehić, G. M. Tavareš, N. Budimir, N. Lukić... recital ispred Kulturnog centra Beograd (Knez Mihailova 6)+ Festival 1 pisca, Plato Booksa (Akademski plato 1) i Biblioteke grada Beograda (Knez Mihailova 56)

19h – Vokalno instrumentalni kolektiv Horkestar,
ispred Plato Books Music Store, Čika Ljubina 18-28

20h – Moj Trg: Dž. Bern, G. M. Tavareš, A. Videman, N. Mitrović, A. Petrova, B. Henri, D. Krušovski, M. Vandebril, L. de Blok , + bend Metak za zlikovca,
španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19

nedelja, 31. 05. 2009.

20h – Dodela festivalske nagrade Treći Trg, film Koka kola suze Neška Uskokovića, zatvaranje festivala, Centar za kulturu Stari grad, Kapetan Mišina 6a

Poezija učesnika

NINA ŽIVANČEVIĆ

Pesnikinja, esejista, prozni pisac, dramski pisac, kritičar umetnosti, prevodilac i urednica. Objavila je 12 zbirki pesama, tri knjige kratkih priča, dva romana i knjigu eseja o Crnjanskom (njena doktorska teza). Objavljivala u Parizu, Njujorku i Beogradu.

Dobila je tri književne nagrade, uredila je i bila zastupljena u brojnim antologijama savremene svetske poezije.

Kao urednica i korespondent sarađivala je sa časopisima New York Arts Magazine, Modern Painters, American Book Review, East Village Eye, Republique de lettres.

Predavala je na više univerziteta i instituta u SAD, predavala je engleski jezik i književnost u Francuskoj i na mnogim univerzitetima i koledžima u Evropi.

Aktivno je radila za pozorište i radio; četiri njene drame postavljene su i emitovane u SAD i Velikoj Britaniji. Radi i živi u Parizu.

KRALJEVSKI LOV

(prema Nizamiju)

Ušetali smo u carski vrt

Sa minijaturnim borovima, nehatnim jelenima

I cvrkutavim fontanama: tada sam shvatila

Da i dalje traje kraljevski lov –

Izgorela trava, polomljeni vrt

Jevanđelja umrljana krvlju,

Santuri u plamenu: „vratili su ovde sat“ – rekao si –

Četiristo godina unazad,

A bitka na mom Kosovu

Pomerila se kroz vreme, sa sjajnim jataganima

I osakaćenim ratnicima: čvrsta

Bezumna i surova ruka vlada

Našim baštama,

Moj padišahu,

Morao si da napustiš Nizamijev vrt hitro

I postaneš tako slavni nomad izgorelih krila

A ja bejah poslednja „severna pokrajina“

Tvoga carstva koju si branio na život i smrt;

Kuća mi je nestala

Pod teškim bombama,

Jezik naše dece ispskan je tuđim rečima i akcentima,

anđelima na hrišćanskim freskama

u dalekim manastirima pootpadaše krila

njihov let se sveo na noćna bežanja

na lutanja po nekim sumnjivim novinama

na čijim naslovnim stranama štampaju sve i svašta

sve osim naših izgnanih i izgubljenih pesama

i onih svakodnevnih muka koje ne poznaju tajnu podmitljivih religija

niti pak nose pečate zvaničnih sudskih prevodilaca.

JAHIM TOPOL (JACHYM TOPOL)

Češki pesnik i prozaik rođen je 1962. u Pragu.

Objavio je samo dve pesničke zbirke, Volim te do ludila (1988, 1991, 1994) i Sutra će biti rat (1992, 1995) i za njih dobio Nagradu Tom Stopard. Do propasti komunizma pripadao je samizdat autorima, jer zbog cenzure nije mogao objavljivati u državnim izdavačkim kućama i časopisima.

Pisao je tekstove i za rok grupe, pre svega za svoju Národní třida, bratovljevu Psí vojácy i za poznatu rok pevačicu Načevu. Bavio se i uređivanjem značajnih andergraund časopisa: Respekt, Revolver Revue i Raut.

Ritam poezije Jahima Topola blizak je rok muzici. Koristi kolokvijalni jezik, ironično transponujući svakodnevicu koja je osnovna tema njegove poezije. Kao jedan od najkarakterističnijih predstavnika svoje generacije dosta je prevođen.

TAJANSTVENA SEZONA

ne čezne za svojim bolestima

nekoliko godina posle tvoje smrti

biće popularni i obavezujući

u tom sumnjivom svetu

u kome plaćaš svoj danak

u borbi s ostalim

poreskim obveznicima

na putu u svet i u njemu

sve počinje da biva sumnjivo

tvoji prijatelji se motaju

po studenim senovitim ulicama

ta tutnjava je kucanje srca u ruševinama

koje leži kao leš malog psa

u kovčegu

usamljenici su strahovito sumnjičavi

uopšte ne izlaze iz jedinog parka

a u bundama nose noževe

neke tajanstvene ptice su zanavek

odlučile da prestanu da nedostaju

u prljavoj kompoziciji grada

sve gospođice su preko noći postale

stare svinje koje ciče

i tokom iznimno mužjačkog meseca

sezona je postala jednostavno tajanstvena

ADAM VIDEMAN (ADAM WIEDEMAN)

Poljski pesnik, prozni pisac, bajkopisac, književni i muzički kritičar, prevodilac, a u poslednje vreme bavi se i slikanjem, rođen je 1967. godine u Krotošinu. Živeo je duže vremena u Krakovu, a od nedavno u Varšavi.

Dosta je prevođen i nagrađivan. Između ostalih nagrađen je i prestižnom Nagradom fondacije Košćelski. Dvaput je nominovan za najznačajniju poljsku književnu nagradu NIKE. Prevodi sa slovenačkog.

Pesničke zbirke: Mužjak (1996), Starter (1998), Đurđevak (2001), Kalipso (2004), Pensum (2007); prozna dela: Ljubopitljivost sistema (1997), Čvor Pas Obrva (1998) i knjiga oniričkih zapisa Krevetske scene (2005).

x x x

Tek pod tušem u avetinjski pustom (ispunjenom

svetlošću neonki) zajedničkom kupatilu postao sam siguran

da bi taj dan trebalo završiti razgovorom na francuskom

s onim mladićem bogaljem koji je svojom pojavom u kuhinji

prekinuo svakovečernje brojanje para i pijenje čaja koje se

otezalo u beskonačno.

U međuvremenu ovde je bez ikakvog smisla, na mojim rukama

izdahnuo Naruz Hosnar

(a ti, Lari, kako si, jesi li još živ? tvoj jedini džemper

koji se zakopčava na rajfešlus, da li bi samo ležao

u mom ormariću za stare časopise [a tek taj ormarić?!])

odnosno, ta smrt, posle koje sam krenuo da se okupam,

da sperem sa sebe onu kišu, belgijsku, uopšte nije morala

da usledi baš ovde, sada je sasvim nepotrebno u meni,

i ona je kao i ja koji ovde sedim, neuporediv s bilo kim

u ubogaljenosti (mog jezika), moja soba do iznemoglosti dahće

i stenje u snu, jer je baš sada doista ono,

što me je mimoišlo; dok se negde na pragu vidljivosti još uvek

menjaju svetla.

Luksemburg, 3. oktobar 1990.

GONSALO M. TAVAREŠ (GONCALO M. TAVARES)

Gonsalo M. Tavareš je mladi pesnik i pisac iz Portugalije čiji je rad nagrađivan najprestižnijim nacionalnim književnim nagradama. Njegova dela objavljena su u nekoliko stranih antologija proze i poezije, a romani su mu prevedeni na deset jezika.

Njegov roman Jerusalim objavljen je 2004. i nagrađen je nagradom Saramago 2005.

KLIKERI

Jedna starica toliko zgrbljena da liči na

mačku

prelazi ulicu, ali ne prede;

zaboravila je doba parenja.

Tako zgrbljena umreće kao kugla,

kroz pet godina ili možda već sutra.

Kako položiti grudvu mesa u kovčeg mrtvački?

Ni kao mrtva starica se neće ispraviti,

kotrljaće se u sanduku, ispod zemlje,

kao što se kliker vrti u drvenoj kutiji dečaka.

Jer zemlja je dečak nestašni, i igra se sa nama.

Prevod: Jasmina Nešković

ELISA BJAĐINI (ELISA BIAGINI)

Elisa Bjađini živi u Firenci (Italija), nakon što je nekoliko godina predavala i studirala u SAD.

Njene pesme su objavljene u nekoliko italijanskih i američkih revija i antologija.

Objavila je 6 zbirki pesama, neke od njih dvojezično, kao što su: L’Ospite (Gost, Einaudi, 2004) i Fiato. parole per muzika (Dah. reči za muziku, 2006). Njena najnovija zbirka je Nel Bosco (U šumi, Einaudi, 2007).

Njene pesme su prevođene na engleski, nemački, španski, portugalski, francuski, hrvatski, japanski, slovački i ruski jezik. Prevodila je savremene američke pesnike za revije, antologije i pojedinačne zbirke („Nuovi Poeti Americani“, Einaudi, 2006). Predaje kreativno pisanje poezije, književnost i istoriju umetnosti u Italiji i šire.

Izgubiti se

Svaki san magla od telâ,

oči od gline za svaki tvoj pogled.

Ako bi se svaki put

kada se oznojim izgubio

bila bih na pravom putu.

Izgubiti se,

da se izgubimo:

biti crno mastilo

koje nas piše.

A ipak vraćaš se u grlo svakoga jutra

nema tvog pokrova u mojoj postelji,

ne prolaziš kao groznica koja se suši,

ali ti si, najcrnje mastilo koje me piše.

Izgubiti se,

da se izgubimo:

biti crno mastilo

koje nas piše.

Pališ sveću svog pogleda,

da bih te videla odavde, tako dalekog,

svetlost, na mojim rukama od vode,

odsjaj, kao s kašike.

(iz zbirke Dah. reči za muziku)

Prevod: Dejan Ilić

BRAJAN HENRI (BRIAN HENRY)

Brajan Henri je autor pet knjiga poezije – Astronaut (objavljene u Americi i u Engleskoj gde je bila u užem izboru za nagradu Forward Prize, i čiji je prevod objavljen u Sloveniji), American Incident, Graft (objavljene u Americi i Engleskoj), Quarantine (nagrađena sa Alice Fay di Castagnola nagradom koju dodeljuje Udruženje pesnika Amerike) i The Stripping Point – kao i knjiga malog formata In the Unlikely Event of a Water (Equipage) kao i Hit and Run (Scantily Clad Press). Njegovu šestu knjigu Wings Without Birds izdaće izdavačka kuća Salt Publishing tokom 2009, dok će njegova sedma knjiga Lessness izaći u izdanju izdavačke kuće Ahsahta Press 2011.

Njegove pesme su se pojavljivale u brojnim časopisima širom sveta, uključujući i The New Republic, American Poetry Review, The Paris Review, Grand Street, Poetry Review i Jacket. Njegova poezija se može naći u mnogim antologijama i bila je prevođena na ruski, slovenački i hrvatski jezik.

Brajan Henri je kourednik časopisa Verse od 1995, i bio je kourednik knjige The Verse Book of Interviews. Njegove kritike su izlazlile u časopsima poput The New York Times Book Review, Times Literary Supplement, Jacket, Boston Review, The Yale Review i Virginia Quarterly Review. Njegov prevod pesama slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna Woods and Chalices izdala je izdavačka kuća Harcourt 2008, dok njegov prevod pesama Aleša Štegera The Book of Things treba da se pojavi u izdanju BOA Editions.

Sobe

Ima soba koje poznaju tebe, soba koje ti znaš

i kojima možeš dati ime, soba koje se izdižu mucavo

pred tvojim očima ako gledaš dovoljno dugo.

Soba gde se ništa nije desilo

sem u tvojoj glavi, gde je svet nastavio da se kreće

odvojeno od tebe, i gde ti pokušavaš da mu dorasteš.

Soba sa zidovima od belih blokova,

jednim prozorom, jedini zvuk – udarac

udarac udaranje uzglavlja kreveta

u zid, dok tvoj krevet miruje.

Sobe gde je krevet pao na tebe,

soba gde ruka koja se spušta dole

nije bila tvoja, gmižući jezik –

dokaz. Sobe iz koje si se izvukao pričom,

sa četiri muškaraca jednosložnih reči,

jakih ruku i pocrvenelih vratova,

koji se približavaju, istiskujući vazduh.

Sobe u koju si bio uveden,

sobe gde si ti bio onaj koji je uvodio,

a oba puta poslednji put u toj sobi.

Sobe bez vrata, žene preko praga, ti puziš ka njoj,

od nje do kupatila da pritisneš obraz

uz belo, tvoje ime –

optužba među kabinama.

Sobe u koju sunce nikad nije ušlo,

zvuk kola koji te uspavljuje,

tvoje zenice velike i gladne svetla.

STANKA RAĐENOVIĆ SLAVKOVIĆ

Rođena 1977. godine na Cetinju (Crna Gora). Osnovnu školu i Gimnaziju završila je u Budvi, a diplomirala na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, na Odseku za srpski jezik i književnost.

Učesnik je brojnih festivala i pesničkih susreta, uglavnom u Crnoj Gori, među kojima su: „Pjesnička riječ na izvoru Pive”, „Ratkovićeve večeri poezije”, „Trg pjesnika – Grad teatar Budva”, „Makarijevo slovo” i dr. Takođe, dobitnik je priznanja i nagrada na festivalima poezije.

Objavila je dve pesničke zbirke: „Nijemo govori ljubav (INTER NOS)” 1998. i „Pjesme” 2003. za koju je dobila nagradu „Spasoje Pajo Blagojević”.

Bila je član Udruženja književnika Crne Gore. Neke pesme su joj prevedene na slovenački i objavljene u mariborskoj reviji za kulturu i društvo „Dialogi” 2006. godine.

Živi i radi u Budvi.

NADRIJEČ

...Dva usamljena drveta

čudno mi mašu –

lozinku traže!

Na kojem jeziku

da izgovorim

spas

za riječi probuđene, nerođene,

dok napolju čuvaju krik

koljači – gvozdene straže!?

Osjećam –

na nekom bih jeziku drugom

sve ljepše mogla da kažem...

DENEŠ KRUŠOVSKIY (DÉNES KRUSOVSZKY)

Rođen je 1982. godine u Debrecenu, u Mađarskoj. Pesnik, kritičar, i urednik Puškinove ulice, kvartalnog časopisa Univerziteta u Budimpešti i JAK izdanja svetske literature (serija knjiga savremene strane fikcije i poezije na mađarskom, koja uvodi i mlade strane autore i mlade mađarske prevodioce).

Objavio je jednu knjigu: Sva moja imena. Pesme, 2006, dok će mu druga knjiga biti objavljena početkom juna 2009.

Sa još deset mladih pesnika 2005. pokrenuo je pesnički blog Telep (www.telep.freeblog.hu). U junu 2009. biće objavljena antologija njihovih radova.

Učestvovao je u nekim međunarodnim radionicama, kao što je projekat Crossing Places (http://www.crossingplaces.eu/content/) 2007. Radionica je održana u Solunu, Barseloni, Milanu i Veneciji. 2008. učestvovao je u prevodilačkoj radionici u Tršiću u Srbiji, zajedno sa mađarskim i srpskim mladim pesnicima. Tokom leta 2008. učestvovao je i na pesničkoj radionici Re:Verse u Mađarskoj sa mađarskim i hrvatskim autorima. Neke od njegovih pesama moguće je čitati na italijanskom, španskom, srpskom i hrvatskom jeziku.

Početkom 2008. osvojio je književnu stipendiju Moric Zigmond za svoju poeziju, a u novembru je osvojio Prima nagradu za mlade.

Odlučujuća tačka cviljenja

Otvoriti na spoljašnju buku tišinu

iznutra, svakako će biti nepodnošljivo

mešanje, kao mast,

kako nikad nije savršeno bela.

Ili zamisliti, šta bi bilo,

kada bih bilo šta znao pročitati,

iz svetlosti koja se probija kroz otškrinuta vrata,

iz promenjene pločice na zidu, traga kočenja.

Cviljenje ima jednu odlučujuću

tačku, još su usta otvorena,

ali glas više ne izlazi.

Tad može biti i smeh.

LUT DE BLOK (LUT DE BLOCK)

Rođena 1952. Ova flamanska pesnikinja debitovala je 1984. u tradiciji neorealizma zbirkom Otac za koju je dobila nagradu za poeziju časopisa „Yang“. Čini se da je trauma iz detinjstva (smrt njenog oca) u početku poslužila kao značajan izvor inspiracije.

Za zbirku Entre deux mers (Između dva mora) nagrađena je 2001. Nagradom za književnost Istočne Flandrije – nagradom koja se dodeljuje svake četvrte godine. Vitalizam i senzualnost pesnikinje De Blok najviše dolazi do izražaja i zbirci Zavetrina popodnevnog sata. Godine 2007. Lut de Block je – analogno tituli gradskog pesnika – na dve godine postavljena za „pokrajinsku pesnikinju“. Njen zadatak se sastoji u tome da napiše desetak pesama koji osvetljavaju različite aspekte pokrajine Istočne Flandrije.

Sve su smeli da ti slome. Ali glas

nipošto. Nemoj mi sad zboriti o dalekom bolu

već mi nametni obavezu ćutanja. Bezvučna reč

mi nagriza grlo, lomi se u meni u

slogove. Bolje umri samo sad ne progovori.

Krvi, ne daj mu da se zgruša. Zemljo, ne puzi još

po njemu već mu prosipaj reči, ne daj da

izblede. Svašta mogu da podnesem al ne mogu njegov

prepukao glas. Priguši ga u meni. Uskoro će zamreti

tad će sve utihnuti i ja ću oteći zajedno sa njim.

Prevod: Jelica Novaković-Lopušina

MIHAEL VANDEBRIL (MICHAEL VANDEBRIL)

Rođen 1972, Vandebril živi i radi u Antverpenu u Belgiji gde je proveo studentske dane na pravima. Pesnik je i organizator književnih događaja. Prvo pojavljivanje kao pesnika-izvođača dogodilo se 1998. u okviru Poetry & Straight Jazz festivala.

2000. osnovao je kolektiv Le Tigre Unick, poznat po književnim dešavanjima u Antverpenu i Amsterdamu. Krajem 2002. postavljen je za koordinatora manifestacije Antverpen – Grad knjige i bio je umetnički direktor UNESCO-a posvećenog Svetskoj prestonici knjige u Antverpenu 2004. Poezija Mihaela Vandebrila pod uticajem je nadrealistične poezije (Andre Breton i srodni pesnici), ali i usmene tradicije Bit generacije.

STARI BEOGRAD

jednostruni grad što mi neprekidno

vene prerezuje

ne tugujem

pijem sa sladostrašću guste krvi

u ritmu inata vojska mlade gospode ide

plešući preko vode – slatkovodni sni

poput svinja iz vode zahvaćeni

gledam u tvoje mlade dojke

dok ti usta pružaš drugome

– poput pijane ptice

što krilima prebira rešetke –

pevaš starogradsku pesmu

a beograd ti se tiho pridružuje

o bele butine balkana

na koje žudno polažem sve svoje šake

PAUL BOHART (PAUL BOGAERT)

Paul Bohart (Paul Bogaert), flamanski pesnik mlađe generacije rođen 1968. u Briselu, debitovao je 1996. zbirkom pesama WELCOME HYGIENE. To su pesme bizarne logike i dozirane mešavine stilova i jezičkih registara. Jedno nemirno ja pod pritiskom je prenaglašene svesti. Način na koji percipira sebe i druge uzrokuje efekat otuđenja.

Istu vrstu preuveličane mentalne i čulne percepcije srećemo i u sledećoj zbirci CIRKULARNI SISTEMI (Circulaire systemen, 2002). U ovoj zbirci Bohart istražuje svoju fasinaciju za sve što rotira. Zatvoren cirkularni sistem nudi osećaj sigurnosti ali i nelagode. Distanciranim, pesudonaučnim tonom pesnik stvara neku vrstu poetičnih jezičkih mašina u kojima se banalnost sučeljava sa sistemom.

Godine 2006. izašla je dugo očekivana zbirka MOLIM LEPO (AUB) koja je nominovana za Nagradu flamanske kulture za 2007. Iz izveštaja žirija možemo pročitati da je Bohart za nekoliko godina i sa samo tri zbirke uspeo da se nametne kao jedan od najzapaženijih mladih flamanskih pesnika.

Bohart je od samog početka integrisao nove medije u svoje pesništvo. Tokom javnih nastupa svoje pesme projektuje putem powerpoint-prezentacije, dok se na njegovom sajtu http://www.paulbogaert.be može naći raznorazna web-poezija. Pesmu „Nedovršena” (Nooit af) Bohart dopunjava i menja po svom ličnom nahođenju, pri čemu ne čuva prethodne verzije. Piše i zajedničke pesme sa kolegama-pesnicima Janom Lauerejnsom (Jan Lauwereyns) i Katarinom Vanger (Catharine Wagner). „Linkovne“ pesme sadrže hiperlinkove pomoću kojih se čitalac može uvući dublje u pesmu. U rubrici „titlovi“ mogu se odgledati video klipovi koji su titlovani poezijom. Na ovaj način Bohart dokazuje da papir i monitor nisu u zavadi već da se uspešno dopunjuju.

CIRKULARNI SISTEMI – BR. 9

Stoji se pred branom

koja garantuje zaparloženost.

Onda se instinktivno pronalazi trik:

zategne se koji mišići, oda

oklevanje, onda se izvrši prodor.

Oseti se pritisak na uho.

Odbojan povišeni ton.

Bezličan model mišljenja.

Ali nema ometanja sistema

kad se u pokretnim vratima spazi voljeno.